Mislim da je jedna od najvažnijih dužnosti svakog roditelja da ne napusti ovaj svet pre nego što sa svojom decom obavi razgovor u kojem će ih osloboditi osećanja krivice (jer deca ne mogu biti ni za šta kriva), reći da im je žao što nisu umeli bolje i više da im pruže, ali da ih vole najviše na svetu baš takvu kakva su, a to znači – divnu i jedinstvenu.

Jer, kada odu, detetova muka ostane nerazrešena zauvek. Nekima se može učiniti da za ovakav razgovor nemaju potrebe ni oni ni njihovi potomci, ali baš takva pomisao potvrđuje da je mnogo odnosa utemeljeno na pretpostavkama.

Progovorite, pitajte, kažite, omogućite. Ono zbog čega se pomoć od psihoterapeuta traži decenijama, a zbog čega stradaju čitave generacije, može olakšati, zaceliti, razrešiti samo roditelj. Kako niko ne zna kada mu je sudnji dan, najbolje vreme da se započne ovaj najlekovitiji proces je – SADA!

Svim svojim bićem verujem da većina roditelja voli svoju decu. Naravno, svako voli onako kako zna i ume. To automatski znači da detetu (njegovoj prirodi, temperamentu, vulnerabilnosti, senzibilitetu) možda neće odgovarati baš taj način; moguće da mu to znanje i umeće neće biti dovoljno da se oseća voljenim.

Takođe, kako roditelji nisu nikakva nadbića, već obični ljudi, svakako će i sami imati svoje loše dane, tuge, strahove, boli, komplekse, nesigurnosti, neuroze, koje su dobrim delom poneli iz detinjstva, a poneke usput „pokupili“.

Zašto dete oseća nepravdu?

Dete to ne može da zna, te roditeljska stanja i osećanja, kao i sekiracije koje im prouzrokuje, nesvesno pripisuje sebi u krivicu i odgovornost, i nosi ih celoga života. Pored osećanja krivice tu je i nemoć da se stvari poprave, a potom i bes zbog podsvesnog znanja da takvo osećanje odgovornosti ne samo da nije prirodno već da, naprotiv, izaziva još jedno neprijatno osećanje – nepravdu. Pomenuto osećanje besa, naravno, izaziva još snažnije osećanje krivice, naročito ako se taj bes proprati i ponašanjem, rečima, i delima.

Roditelji, koji jedva izlaze na kraj sa sopstvenim osećanjem nemoći (jer je na osećanje nemoći njih kao deteta sada samo pridodano osećanje nemoći kao roditelja), ponekad izgovore reči optužbe, zameranja, okrivljavanja deteta, a onda, kada ih bura emocija prođe, zaborave da ih povuku, da stvari razjasne, a kamoli da se izvine.

Još jednu stvar roditelji često zaborave želeći najbolje svome detetu, trudeći se da ga za život osposobe i želeći mu sreću (a nikada čak i ne saznaju šta je to što njihovo dete čini srećnim, šta je to što bi ono volelo), to je da svom detetu iskreno, ozbiljno i od srca kažu koliko je divno, koliko posebno, koliko voljeno, koliko njima najmilije takvo kakvo je i koliko je vredno ljubavi, radosti i poštovanja.

Ni njima to nikada niko nije rekao. Neki od njih su se možda nadali da će to učiniti njihova deca, odati priznanje, reći da su najdivnija bića, osetiti njihovu unutarnju lepotu i ranjivost. Ali deca su prvo zavisna od roditelja i vide ih samo kroz zadovoljenje svojih potreba, potom naiđe period sukoba s njima, a onda odu svojim putevima i često niti stignu, niti se sete da im sve to kažu. Naravno, prepreku stvara i to što u arhivi tog najintimnijeg odnosa uvek ima dovoljno „okidača“ koji namah želju za davanjem nežnosti i ljubavi neprimetno pretvore u poligon za raspravu, zameranja i uzajamna okrivljavanja.

Sigurno bi bilo lepo kada bi deca mogla da osete više zahvalnosti, više razumevanja i više poštovanja prema svojim roditeljima, tim bićima kojima je pripala najteža a najvažnija uloga – da stvore život, da odgaje čoveka, da mu budu podrška i da ga zauvek namire osećanjem voljenosti.

Ali, ono što je mnogo važnije jeste da roditelji napuste svoje telo, a time i svoju decu, ne uskrativši im mogućnost da budu srećni, jer to je ono što su za njih uvek želeli. Ono bez čega njihovo dete teško može pronaći unutrašnji mir, a bez mira nema sreće, jeste oslobađanje od osećanja krivice, oslobađanje od osećanja da nije dovoljno dobro, da je izneverilo roditeljska očekivanja, da nije dovoljno vredno ljubavi, od krivice zbog nečega što je izgovoreno u afektu, u vreme puberteta ili neke trenutne krize.

Mnogi roditelji danas kažu:

U naše vreme nije bilo takve pedagogije, ni psihologije, niti vremena da se bavimo osećanjima, niti priče o svesti i duhovnosti, niti ideje da treba da volimo sebe, niti…

Tačno, nije bilo. I niko ni za šta nije kriv. Ni roditelji, ni deca. Svako je davao koliko je imao, svako voleo koliko je mogao, svako prenosio ono što je znao. Svako se trudio koliko je mogao. Ali to ne znači da je u svom trudu i uspeo.

Recite vašem detetu ono što će mu mnogo značiti

Bez obzira na to kako je bilo, ono što svako SADA može da uradi, ono što svako može da odluči – jeste da ne ode, a može bilo kada, bez da čekamo poznu starost, pre nego što svom detetu, makar ono imalo i 60 godina, barem jedanput iskreno kaže:

„Ti si predivno biće. Ponosna sam što sam tvoja majka (otac). Volela sam te i volim te svim svojim bićem, iako znam da ti to nije uvek bilo dovoljno. Oprosti mi ako imaš šta, a sigurna sam da imaš, jer sam nehotično grešila. Ono što treba da znaš jeste da ti ni za šta nisi kriv (kriva), iako je nekada tako izgledalo. Onakav (onakva) si kakvim (kakvom) smo te mi i dobri Bog stvorili i nema ničega zbog čega treba da se osećaš loše, niti da osećaš kajanje. Budi najbolji roditelj svome detetu i trudi se da svoje dete upoznaš što bolje i da uvek znaš, možeš i voliš više.“

Neka svaki roditelj pokuša da oseti ili sazna šta je to što bi njegovo dete najviše volelo da čuje (a nije nikada, ili veoma retko), šta je to što će mu pomoći da bude srećnije, slobodnije, nezavisnije, šta je to što će delovati isceljujuće, kakve god da su bile povrede.

I neka mu to od srca dȃ jer to je kao da mu ponovo, ovoga puta svesno, daruje život!