Pružanje otpora mi troši snagu i stvara osećaj nemoći. I, što se više odupirem, nemoćnija postajem. Naprotiv, svaki put kada sam rekla “pa, dobro“ i uključila prihvatanje trenutnih dešavanja, ili bi se stvari same dovele u red, ili bih se odlučivala na akciju i namah osećala kako oživljavam.
Problem je, međutim, što često ne pravimo razliku između otpora i borbe. Zato se ljutimo na vetar kada duva I na kišu što nam plavi ulice.
Tada je u pitanju zapravo otpor.
Otpor osećamo kada nešto nije onako kako mi mislimo da bi trebalo da bude. Ili, kraće – kada nije po našem ukusu ili volji. Tada se javljaju emocije poput ljutnje, besa, nezadovoljstva, gunđanja, mržnje…
Otpor se javlja kada se stvarnost ne povinuje našim zamislima u istom trenutku kada to poželimo. To se manifestuje kroz nestrpljenje, nemir, neizdrž, negodovanje, odustajanje…
U sećanju imam sliku kako se udaram o stolicu, a baka je tuče uz reči: „Nevaljala stolica!“
Isto činimo i mi. Ljutimo se na ono što jeste i odričemo se svake odgovornosti kao i lične moći da na to utičemo.
Da bismo bilo šta promenili prvo je važno prihvatiti da je je to tako.
Debela sam. Dobro, ne baš debela, ali sa viškom kilograma. Prihvatam to. Prihvatam i nisam besna, apatična i ljuta. Ne volim sebe manje i ne mislim da sam manje vredna, pa čak ni lepa. Ali, nisam zadovoljna. Odličan razlog za promenu. Odlučujem se za jutarnji džoging ili brzo hodanje; iz menija izbacujem sve čega je previše. Odričem se čak i piva koje, iako nimalo damsko piće, veoma volim.
Dete me ne sluša. Prihvatam to. Ne upadam u vatru dok se izdirem i bečim na sina koji, još od stomaka, pruža otpor. Takav mu je horoskop. A bogami i genetika. Nisam zadovoljna. Smišljam načine, kupujem literaturu, konsultujem stručnjake i menjam strategije. Nešto će, verujem, upaliti. Ili će, za još samo osam godina, reći – “Više ne moram da te slušam.”
Nedovoljno zarađujem. Ne kažem da je malo. Kažem da mi nije dovoljno. I dok gomila gunđa, što po fejsu, što uživo, tražim nove načine, upisujem nove edukacije… Znam da neću propasti. Pitanje je samo šta želim da postignem i šta ću preduzeti.
Kada pružam otpor znači da verujem da odgovornost za moje stanje pripisujem nekome ili nečemu većem od sebe, nečemu što me ugrožava i onesposobljuje.
Kada prihvatam ono što jeste – verujem da posedujem sve što mi je potrebno za nošenje sa svakom situacijom na koju naiđem. I otvaram svoj um za nova znanja, a srce za nova iskustva. I ne bojim se.
Otpor je veoma često samo mimikrija lenjosti, a lenjost je uvek znak neljubavi.
Prihvatanje je način da se zahvalimo na svakom Božjem daru i uđemo u svet Ljubavi.
