Čim sam progovorila počela sam da recitujem i glumim, a bezmalo čim sam prohodala, da igram. Od svega sam sebi pravila scenu. Između ragastova trpezarijskih vrata, školskih svečanih sala, stepeništa, klupa, stolica i stolova.
Tada nisam znala ono što sada znam. Moj unutrašnji imperativ bio je obezbediti sebi viđenost i isto tako – aplauz, priznanje, potvrdu. Bilo je to: Pitanje opstanka.
To se nastavilo tokom celog života. Menjala sam scene i ono što na njima prikazujem.
Ono što niko nije mogao da vidi ni na pozornici, niti van nje, jeste moja ogromna trema, sumanuto lupanje srca i bombaški napad u stomaku. Zato sam, čim sam stasala, tremu počela da suzbijam alkoholnim pićem pre nastupa. Čašica, dve i ona bi se povukla ustupivši mesto samopouzdanju. Doduše lažnom.
Isto je bilo i na drugim poljima. Nikada nisam imala sigurnost u svoj izgled. Uveče bih se malo okuražila podignuta na štikle, zamaskirana šminkom, natapirane kose i uz podršku push-up grudnjaka koji me je na trenutak mirio sa sopstvenim grudima.
U to vreme, bez veštačkih trepavica, hijalurona, botoksa, umetaka i svih ostalih pomagala, bilo je potrebno mnogo više veštine da se zadovolji neutaživa ženska glad za lepotom. Kako god uveče izgledala, i koliko god uzdaha izmamila, koliko god mladića prišlo i zatražilo broj telefona, glad se nije smanjivala.
Strah je rastao baš kao i čežnja. Što bi mi se neko više dopao, više sam strepela šta će biti kada ujutru uvidi zablude noći. Bila sam na dobrom putu da postanem zavisnik od alkohola. Gastritis je to prvi signalizirao. Moje samopouzdanje je bivalo sve niže, a osećaj lične vrednosti sve manji. Živela sam u neprekidnom nemiru kada će se razotkriti moja stvarna priroda – nevredna voljenja.
Paradoksalno, živela sam za potvrde i komplimente kojima, zapravo, nisam verovala.
I, dok su mnogi želeli da budu kao ja, gledajući me na sceni i van nje, ja sam patila u garderobi života, negde u nekom podrumu duše, razbrljane šminke i klonulog duha.
Stalna strepnja i nemir slabili su moju psihu i moje telo. Slabili moje odnose i kvalitet mog života. Načinili me zavisnikom od drugih ljudi, naročito partnera. Zavisnikom od potvrda, dokaza i komplimenata. Lanci javnog života i prisila da održim taj imidž bili su iscrpljujući.
Slomila sam se…
Kapitulirala.
I baš tada, sa dna, počeo je moj uzlet ka samoprihvatanju, kreativnosti i srećnom i uspešnom životu. Ka Emocionalnoj i Energetskoj Transformaciji kojoj danas podučavam ljude širom sveta.
Danas sam ne samo samopouzdana, već mnogo više od toga: samosvesna. Slobodna od tuđeg mišljenja, slobodna od kritika i pohvala. Danas sam sebi lepa sa šminkom i bez nje. Volim svoje telo sa kilogramima i kada sam fit. Volim svoje uspehe i svoje padove. Volim uspehe i lepotu drugih jer se ni sa kim ne upoređujem. Nema nemira, strepnje i grča.
Nakon mnogo stradanja, mnogo učenja, padova i podizanja, nakon brojnih iskustava i stečenih znanja, shvatila sam važnost svakog dela pređenog puta i zahvalila se svojoj prošlosti ostavljajući je na miru.
Ja sam najveći paparazzo svoje Duše koju vam, s ljubavlju dajem na uvid.
Takođe i podršku da učinite isto to: postanete samosvesni i slobodni!
Kao međunarodno i nacionalnosertifikovani kouč i mentor, osim kroz moje knjige i predavanja, podršku mogu da vam pružim i direktno:
