Oprost je oslobađanje sebe od toksičnih misli i emocija, bilo da praštamo sebi ili drugome. Ali, srcu se ne može narediti da oprosti baš kao što mu se ne može narediti da voli.
U pitanju su procesi za koje je potrebno vreme, trud, želja, posvećenost i na posletku – Božja milost. Jer, samo ona omogućava da se seme osećanja koja priželjkujemo zaista i primi u našim srcima. Dakle, kao što zbog sebe volimo, tako zbog sebe i praštamo. Kao što je najveći greh nevoljenje samoga sebe, tako je i greh držanje otrovnih misli u svom srcu.
Često se dešava da nemanje želje za osvetom ili izostanak želje da drugome bude loše, izjednačavamo s oprostom. Takođe, pomišljamo da oprostiti znači i opravdati. Neki veruju da oprostiti podrazumeva i zaboraviti. Neki pak da se s oprostom događa i pomirenje. A sve su to različiti pojmovi koji mogu ali ne moraju ići ruku pod ruku. Postavlja se i pitanje da li se može opraštati nekome ko oprost ne traži ili ko se za svoja (ne)dela nije pokajao.
Takođe, daleko je teže oprostiti kada posledice povrede nanete u prošlosti traju i u sadašnjosti i otežavaju nam življenje iskušavajući svakodnevno našu sposobnost da razumemo, da otpustimo. Tako se može dogoditi da i pored svih hrišćanskih uverenja i želje da “ljubimo neprijatelje svoje” osetimo nemoć i nedoraslost ovako teškom zadatku. Tada možemo osetiti krivicu, razočaranost u sebe same, kinjiti se ili stvoriti veliki pritisak u primoravanju sebe na nešto za šta nismo spremni. To je, po mom mišljenju, mnogo veći greh od neoprosta. Jer, to predstavlja atak na sebe, odbacivanje sebe i stid zbog nesavršenosti i slabosti. Antipod ljubavi prema sebi. Antipod ljubavi uopšte.
Ono što tada predlažem jeste opraštanje sebi što trenutno ne možemo da oprostimo, prihvatanje da u ovom trenutku ne možemo da prihvatimo; posmatranje osećanja; razumevanje ranjivosti svih živih bića. Sagledavanje situacija u kojima smo povređivali i oprosta koji smo dobijali. Suočavanje sa negativnim mislima i emocijama i njihovo vrednovanje – koliko su te misli i emocije snažne na skali od jedan do deset. To nam daje mogućnost da uspehom u procesu oprosta smatramo trenutak kada se pojavi niža brojka na skali. A ono u šta se najviše uzdam jeste molba Bogu da nam pomogne da oprostimo, da nam pomogne da se razvežemo i oslobodimo svoje vezanosti za bol, patnju i razočaranje.
I vremenom, Bog će na molbu odgovoriti kao što uvek odgovara, samo mi ponekad ne čujemo ili čak, zaboravimo i da smo molili. Ali i to treba sebi oprostiti…