Afroditina uzaludna borba

Za volonterski rad dobijamo najviše
21/01/2020
Osećanja i međuljudski odnosi u doba korone
18/04/2020
Prikaži sve

Afroditina uzaludna borba

Gledam u prelepu devojku svetloplave kose čiji se pramenovi neobuzdano premeštaju i talasaju pri svakom pokretu njene glave. A to je veoma često, jer nema mira u njoj.

Posmatram njene visoke jagodice, tople bademaste oči, izdužen nos mlade ždrebice, pune usne, sočne i dominantne, koje nesvesno razvlači u osmeh. Iako joj se ne smeje, radije bi plakala.

Noge su joj vitke, duge, bista bujna, porcelanska, ruke diskretno okićene, prsti naglašavaju njenu gracilnost balerine. Ona se više oseća kao slon u staklarskoj radnji nego kao filigranska umetnica.

Nimalo svesti o sebi, o svojoj vrednosti, lepoti, mladosti, posebnosti, ženstvenosti i svemu drugom što njeno biće otkriva i krije, spolja i iznutra.

U večnoj potrazi za potvrdom, aplauzom, dokazima; u niskom startu, u takmičarskom duhu, sa imperativom pobede, pod neprestanim naletom adrenalina u svim oblastima života. Ona veruje da samo ako je najbolja, ako je bolja od svih drugih i ako joj se dive, sebi može opravdati i obezbediti postojanje. Priznanje. Trajanje. Ljubav.

Istovremeno, ona nijednog trena ne veruje da je dovoljno dobra u bilo čemu. Ona u svaku trku ulazi da bi pobedila, sa osećajem gubitništva koji joj smanjuje prednost i izmori tako da na cilj često ni ne stiže.

Sagoreva u svojoj želji da bude najbolja, a ne veruje čak ni da je dovoljno dobra. Zato svakodnevno nešto popravlja: obrve podebljava, usne dopunjava, kilažu doteruje, dušu terapeutu razgoljuje, o roditeljstvu se raspituje, mladiće ljubavlju nagrađuje, dok lagano, sama sebe diskvalifikuje…

Grize sopstveni rep i boli je. Sladak ukus zadovoljstva i samosvesti, uporno joj izmiče.

Danas sam gledala u nju. A videla sam mnogo sličnih njoj.

Nekada ranije, takva sam bila i ja.

Do apsurda dovedene pojave: što su bile uspešnije, lepše i poželjnije, to su se manje osećale uspešnim, lepim i poželjnim. Žene i devojke. U večitom rivalstvu sa zamišljenim suparnicama, sa nedostižnim zahtevima, sa imaginarnim ciljevima.

U strahu da takve kakve jesu nisu dovoljno dobre, hitale su za nedostižnim idealom i patile, gorko i dugo, razboljevale se i padale iscrpljene od tolike borbe, od nepuštanja, gazeći nogama svoje talente, darove, lepote i umeća.

Sve vas grlim dušom, mile devojke, i znam da je jedini put do osećanja za kojim tragate, da prigrlite same sebe i zavolite svaku ćeliju i svaki damar svog bića. Tek tada postaćete nepobedive.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *