I pogrešan je ponekad pravi…

Posebnost i izolacija
02/11/2019
Kako prepoznati sudbinskog partnera?
10/01/2020
Prikaži sve

I pogrešan je ponekad pravi…

Kada sam upoznala Igora* imala sam trideset i osam godina i brak koji se raspadao dok se moja vera u ljubav sve više topila. Broj mojih psihosomatskih oboljenja bio je u porastu i bar dva puta nedeljno bila sam depresivna… Strahovi zbog neizvesne budućnosti su se gomilali… plašila sam se starosti, samoće, smrti…, plašila sam se da neću imati dece, da su moji vozovi prošli a ja propustila da se ukrcam…

A onda je susret sa njegovim polnjumenovskim očima promenio moj život u trenu, čarolijom kojom je dobra vila pretvarala bundevu u kočije, a Pepeljugu u zanosnu i raskošnu ženu. Bogato ilustrovana bajka od koje zastaje dah je počela…

* Igor je glavni muški lik u mom biografskom romanu “Lemurova ljubav”.

Igor je bio sve što jedan muškarac uopšte može da bude. Mislim da se nije bavio jedino paraglajdingom ili je to zaboravio da mi kaže. Sećam se jednog članka u nekom od ženskih magazina u kojem je pisalo: “…Problem je nerealno očekivanje da ćemo pronaći dečka koji izgleda kao Bred Pit i koji ogrnut keceljom preko nagog tela sprema večeru u kuhinji…”. Ironično sam se smejala potpunom promašaju ove tvrdnje.

Moj dečko bio je zgodniji i lepši od popularnog glumca, samo malo manje bogat, bio je do ušiju zaljubljen u mene, a ne u gospođu Džoli, strastveni i nežni ljubavnik…, a ipak je stajao u kuhinji u Armani boksericama i spremao Fondue.

“Ne bih te rasitnio za dve po devetnaest”, običajavao je da kaže kada bih upala u neku od svojih dilema, hodao je prilepljen za moje telo i bilo gde da se nalazimo njegov pogled je bio prikovan za mene. Posle dva meseca počeli smo da živimo zajedno, nakon četiri kupio je veliki stan koji smo zajedno sređivali. Putovali smo često u egzotične predele da bismo po celoj planeti sejali seme naše romantične ljubavi. Pravili smo bebu onako kako se to radi da bi bez griže savesti mogli reći detetu: “Znaš, ti si plod naše velike ljubavi”. I nikada se nismo posvađali… prosto zato što smo se u svemu slagali…

Jednoga dana, samo par sati nakon žurke povodom preseljenja u novi stan, Igor mi je sopštio da je san odsanjan, da on napušta bajku, a ja mogu da se pozabavim njenim krajem. Mogu da izmislim aždaju, vešticu, zlog trola ili prirodnu nepogodu, njemu je svejedno…

Nije mi dao nikakvo objašnjenje, nije se potrudio ni da me slaže. Gledao me je pravo u oči i rekao: “Molim te, nemoj me mrzeti”, odmah potom izašao iz stana a ja sam počela da plačem. Plakala sam mesecima. Odgovor na pitanje: “Zašto?”, nije stigao nikada… njega sam samo jedanput, slučajno, srela…

Ali, ova bajka ipak ima srećan kraj…, jer evo šta se dogodilo u nastavku…

Potpuno posunovraćena, ranjena i sama, ostala sam bez ijednog izbora…, stvari su izgledale toliko loše da sam odustala od pokušaja oporavljanja… Zatečena kao nikada do tada, sa zdravljem koje se sve više urušava, ja sam se prepustila… Kao što čovek nauči da živi sa nekim defektom ili bolešću, ja sam donela odluku da ću živeti u miru sa svojim bolom. Neću pokušati da ga oteram, da ga ignorišem, da bežim od njega ili da zbog njega očajavam…

Jednostavno: živeću s njim. Uvažila sam svoju patnju, dala joj prostor, dozvolila joj da se ispoljava, posmatrala sam šta radi i nisam se sa njom poistovećivala. Antoni de Melo rekao je: “Dani sreće i radosti su prijatni i pružaju nam mnogo zadovoljstva. Ali vreme patnje je ono što nam omogućava naš lični razvoj. Nemojte protraćiti svoju patnju”.

Godišnja doba su se smenjivala, a sa njima i moja raspoloženja, moji uvidi… Menjala sam se iznutra, tiho i polako i sve što sam posle nekoliko meseci mogla da ugledam je da se ružno pače moje duše pretvorilo u labuda.

Osvojila sam potpuno nove prostore samopouzdanja, nezavisnosti, vere i ljubavi. Pronašla sam sebe tamo gde se nikada do sada nisam tražila: duboko u sebi, živeći dan po dan. Više se ne plašim samoće i starosti, imam drugačije poimanje vremena. Nakon što sam iskusila život u patnji, više ni od bola ne prezam. Zato sam sada još spremnija da volim, još sposobnija da se dam.

Ostaje još da zaključim: I pogrešan je ponekad pravi.

1 Comment

  1. Vesna Bidin says:

    Knjigu LEMUROVA LJUBAV sam procitala prosle godine. Iscitavala sam je duze nego sto je moje uobicajeno vreme citanja nekog teksta. Prosto sam pasuse ponavljala nekoliko puta. Bilo mi je tesko da poverujem da neko prolazi kroz iste stvari kroz koje sam ja prolazila, ma identicne ! Prelepo doba je, u mom zivotu, trajalo 12 godina. Svakog dana sam zahvaljivala Bogu za srecu koju mi je podario u jednom coveku, mom muzu. Mozda je zato pad bio bolniji i dugotrajniji. Umro je na mojim rukama a ja sam umirala s njim. Mesecima sam molila Boga da me uzme, zivot je postao teret. Usledile su godine bola…a onda sam polako naucila da zivim s tim. Istina je da covek samo kroz ogromnu patnju moze da dodje do duboke samospoznaje.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *