Ljubav i opraštanje

Dečji POP-UP festival u Srbiji
05/11/2018
Oni hoće isto što i mi – Žensko-muški odnosi
20/03/2019
Prikaži sve

Ljubav i opraštanje

Ljubav prema sebi i drugome je nemoguća bez opraštanja, jer opraštanje znači prihvatanje sebe i drugih u nesavršenosti, grešnosti, ljudskosti. Ne postoje oni koji ne greše. Ne postoje ni oni kojima nije praštano. Ali, iako predstavlja iskustvo svih nas, opraštanje je, baš kao i Ljubav, složen proces koji zahteva strpljivu i usmerenu aktivnost volje i srca.

Kao što Ljubav ne podrazumeva neprestano osećanje zadovoljstva, radosti i naklonosti, tako i oprost ne podrazumeva zaboravljanje, opravdavanje i pomirenje. U vreme Božića i drugih praznika skloni smo da ovim pojmovima pripisujemo idilično značenje, izgovaramo ih olako i bez razumevanja njihove obuhvatnosti i dubine.

Ni Ljubav ni oprost neće se dogoditi sami od sebe niti su deo prirode čoveka. Ono što jeste deo prirode je potreba za Ljubavlju i potreba za oprostom kao i sposobnost da se ove potrebe ostvare.

Ljubav prema sebi se uči

Da li ste se ikada zapitali zašto volimo? Zašto praštamo? Da li se, i koliko često uopšte pitamo zašto činimo ono što činimo ili zašto nešto osećamo? Moje mišljenje je da se Ljubav prema sebi i drugome uči, razvija, stiče i sazreva tokom celog života. Ono sa čim se rađamo nije želja da volimo drugog niti umeće takvog voljenja, već potreba da budemo voljeni. To u detinjstvu znači da smo zbrinuti, paženi, maženi, a u kasnijoj dobi – prihvaćeni onakvi kakvi jesmo. Prva iskustva Ljubavi prema drugome nastaju kao rezultat (ne)zadovoljene potrebe za pažnjom i naklonošću drugog. Tek kasnije, kroz emotivno i duhovno sazrevanje, tek kada smo osamostaljeni kao jedinke i kada nam ne manjka Ljubavi prema sebi, u stanju smo da potrebu za Ljubavlju zamenimo potrebom da volimo.

“Izgleda da oprost nije samo naša hrišćanska dužnost, već i naša nužnost, ukoliko sebi želimo miran dan i spokojan san“ – napisala sam u romanu “Manje od tri”, nakon što sam mesecima pokušavala da dosegnem to stanje bez gorčine, stanje mira i dubokog razumevanja koje iskreni oprost donosi.

A, šta je najčešće to što nam je teško da oprostimo? Prevara, uvreda, zadiranje u našu imovinu, laž?

Reč “iznevera” je čest odgovor na ovo pitanje. Ona pretpostavlja blizak odnos, visok stepen poverenja i očekivanje da će ponašanje biti u skladu sa osećanjima ljubavi i predaje svojstvenim bliskim odnosima. Avaj, tu je tako mnogo prepušteno ličnom sistemu vrednovanja i pretpostavljanja. Često sam čula rečenicu: “Ne boli me što me je prevario; to bih mu oprostila. Boli me što me je izneverio.”

Meni lično najteže je da oprostim nepostojanje komunikacije o problemu i nemušti prekid odnosa. To doživljavam kao negiranje samog odnosa, a to mi donosi takvu količinu bola da će mi biti potrebne još godine rada na sebi da bih lako oprostila.

Važno je podsetiti se da kao što zbog sebe volimo, tako zbog sebe i praštamo. Kao što je najveći greh nevoljenje samoga sebe, tako je i greh držanje otrovnih misli u svom srcu.

Opraštanje je proces

Oprost je oslobađanje sebe od toksičnih misli i emocija, bilo da praštamo sebi ili drugome. Ali, srcu se ne može narediti da oprosti baš kao što mu se ne može narediti da voli. U pitanju su procesi za koje je potrebno vreme, trud, želja, posvećenost i, naposletku – Božja milost, jer samo ona omogućava da se seme osećanja koja priželjkujemo zaista i primi u našim srcima.

Često se dešava da nemanje želje za osvetom ili izostanak želje da drugome bude loše, izjednačavamo s oprostom. Takođe, pomišljamo da oprostiti znači i opravdati. Neki veruju da oprostiti podrazumeva i zaboraviti, a neki da se s oprostom događa i pomirenje. A sve su to različiti pojmovi koji mogu ali ne moraju ići ruku pod ruku. Postavlja se i pitanje da li se može opraštati nekome ko oprost ne traži ili ko se za svoja (ne)dela ne kaje.

Takođe, daleko je teže oprostiti kada posledice povrede nanete u prošlosti traju i u sadašnjosti i otežavaju nam življenje, iskušavajući svakodnevno našu sposobnost da razumemo, da otpustimo. Tako se može dogoditi da, i pored svih hrišćanskih uverenja i želje da “ljubimo neprijatelje svoje”, osetimo nemoć i nedosraslost ovako teškom zadatku. Tada možemo osetiti krivicu, razočaranost u sebe same, kinjiti se ili stvoriti veliki pritisak u primoravanju sebe na nešto za šta nismo spremni. To je, po mom mišljenju, mnogo veći greh od neoprosta jer predstavlja atak na sebe, odbacivanje sebe i stid zbog nesavršenosti i slabosti. Antipod Ljubavi prema sebi. Antipod Ljubavi uopšte.

Oprostite sebi

Ono što tada predlažem jeste opraštanje sebi što trenutno ne možemo da oprostimo, prihvatanje da u ovom trenutku ne možemo da prihvatimo; posmatranje osećanja; razumevanje ranjivosti svih živih bića; sagledavanje situacija u kojima smo povređivali i oprosta koje smo dobijali; suočavanje sa negativnim mislima i emocijama i njihovo vrednovanje – koliko su te misli i emocije snažne na skali od jedan do deset. To nam daje mogućnost da uspehom u procesu oprosta smatramo trenutak kada se pojavi niža brojka na skali. A ono u šta se najviše uzdam jeste molba Bogu da nam pomogne da oprostimo, da nam pomogne da se razvežemo i oslobodimo svoje vezanosti za bol, patnju i razočaranje.

I vremenom, Bog će na molbu odgovoriti kao što uvek odgovara, samo mi ponekad ne čujemo ili čak, zaboravimo i da smo molili. Ali i to treba sebi oprostiti…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *