Fizička ili mentalna privlačnost – šta je jače?
Oduvek je važilo uverenje da su muškarci više vizuelni tipovi i da njihov libido reaguje „na prvu loptu“. Znajući to žene su se bavile najstarijim zanatom ili u miraz donosile svoje obline, bez ikakve potrebe da sebi postave pitanje: hoće li se muškarcu dopasti i kako govore, misle, zaključuju. U prilog tome i činjenica da jezik nikada nije bio barijera za osvajanje muškarca – govor tela bio je dovoljan. Ovakav prirodni stav muškaraca, zapisan u njihovom genetskom kodu i skriven u podsvesti i najvećih intelektualaca, nipošto ne znači da je njima nevažno šta dama ima da ponudi na onom suptilnijem, nevidljivom nivou, tojest kakav je njen mentalni kapacitet i sve što iz njega može da proizađe. Poenta je u sledećem: o kojoj vrsti privlačnosti je reč? Da li se ona odnosi na najprirodniju reakciju čula i sagledavanje mogućnosti da se ona (čula) zadovolje, (to jest da li govorimo o čisto seksualnoj privlačnosti), ili se odnosi na potrebu jednog bića da komunicira, razmenjuje se i ostvari emotivnu vezu sa drugim bićem istog ili suprotnog pola (što bi značilo emotivna, duhovna i erotska privlačnost zajedno).
Međutim, kada pogledam oko sebe u naš ženski rod, često mi se učini da iz sve snage podržavamo upravo tu najprimalniju potrebu svih mužjaka u ljudskom ili životinjskom svetu, trudeći se da što više privučemo pažnju svojim fizičkim izgledom, istovremeno sa drugaricama gunđajući što su muškarci tako površni pa im nije važno ko smo već samo kako izgledamo. Ili možda verujemo da će biti lako skrenuti im pažnju sa bujnih preplanulih grudi i napućenih usana na to koliko smo zabavne, obrazovane ili inteligentne? Zaboravljamo da je uticaj testosterona toliko jak da je podeljena pažnja skoro nemoguća jer svi raspoloživi kapaciteti bivaju usmereni na nekoliko tačaka na našem telu dok se krv koncentriše i rasplamsava želju. Ukoliko nam muškarac tu želju odmah pokaže, možemo pomisliti da je previše prost i banalan. Ukoliko je ne pokaže, narednog puta možda ćemo na sastanak doći sa još dubljim izrezom dekoltea, još kraćom suknjom i moguće – za neki kubik punijim usnama.
Oduvek mi je smetalo što se žene žale na muškarce i nazivaju ih svinjama… ne zato što želim da odbranim njihove potencijalne mane, već zato što sam svesna jedne nepobitne činjenice: žene su te koje vaspitavaju sinove; očevi su često samo hranioci i lažni autoriteti. Pa zašto onda zaboga, mi žene ne vaspitavamo te muškarce dok su mali da jednoga dana budu drugačiji, budu neka suptilnija živuljka od svinje?
Ali, da se vratimo temi privlačnosti. Baš juče mi je prijateljica ispričala kako njene kolege sve češće žene lepe glupačice jer im je tako lakše…. i dodala: a onda ih varaju sa onima „s mozgom“. Ovo je samo pitanje trenda jer se muškarcima „zaljuljala stolica“, ulazimo u eru vladavine ženskog principa, pa se oni trude iz petnih žila da dominaciju pokažu na svim poljima: ko više zarađuje, ko ima lepšu i mlađu ženu, ko vozi bolji auto, ko letuje u Dubaiju. Hoću da kažem da ni obrnuta kombinacija ničemu ne bi vodila: da žene one s mozgom, a onda ih varaju s lepoticama… Verujem da je tajna u otkrivanju mere, postizanju sklada između našeg telesnog i mentalnog. Iskoristiti fizički izgled kao mamac da privučemo pažnju i otkrijemo im ona nevidljiva blaga. Dakle mamac, a nikako džoker u igri zavođenja.
Što se tiče nas žena i toga šta nas privlači, mi žene smo… ne znam, možda ponajpre, licemerne… Možda smo se vekovima plašile da glasno priznamo koliko nas privlače uski kukovi, obla stražnjica, široka ramena i snažne ruke… možda nismo želele da „ispadnemo“ animalne. Moguće da smo laskale sebi kako smo već u samom načinu biranja, superiorne. Onda nam je vremenom to prešlo u naviku, muškarci su nam poverovali i sve do nedavno bilo ih je baš briga da li im iz nosa i ušiju vire dlake, da li su im stomaci opušteni a bicepsi mlitavi, kao i da li su im pete kao slonovske pa im zato ne zameramo ako vode ljubav u čarapama. Mislim da dugo nismo ni znale šta nas u stvari privlači pa su zato mnoge dame čekale pravog sve do poznih godina ili su pak pravim proglašavale prvoga. Srećom (ili ne?), vremena su se promenila.
Čini mi se da današnje devojke tačno znaju šta hoće: one hoće sve. Za ozbiljnu vezu traže zgodnog, uspešnog, pametnog, seksualnog, snalažljivog i duhovitog. Većina njih smatra da je njihovo prirodno pravo da ih muškarci zabave. I to na najrazličitije moguće načine. Daleko im je lakše nego starijim generacijama nekoć, jer se one uopšte ne libe da svoju seksualnu želju utaže sada i odmah ukoliko naiđu na „parče koje se ne odbija“, pa makar to bila najanimalnija moguća privlačnost. One su dovoljno emancipovane, a tranzicja ih je naučila da zgrabe sve što im život pruža – jer toga sutra možda neće biti opet.
Ni trunke moralne osude ne bih pripisala ovom naprednom stavu kada bi ove devojke bile srećne. Ali svedok sam tome da su se samo odaljile od cilja: da vole i budu voljene.
Teško je danas reći šta jače privlači – fizički izgled ili mentalni sklop. Demantuje me treća kategorija: novac i moć. Često čujem od pripadnica lepšeg pola da upravo ta kategorija i jeste najveći afrodizijak. Možda je to istina, možda se moja generacija zaluđivala drugim vrednostima jer je bilo manje onih s novcem i manje moćnika. „Ložile“ smo se na muzičare, poznavaoce književnosti, sportiste, iskusne momke kod kojih je bilo „i u izlogu, i u radnji“. Ali sve to nikada nije vredelo ako je nedostajao onaj nedokučivi faktor, ona nevidljiva, misteriozna nit za koju nikada nije pronađena bolja reč od – hemija.
Verujem da je tako i sa muškarcima.
(kolumna Ivane Kuzmanović u magazinu Ona)