Svi čeznemo za bezuslovnom Ljubavlju, bilo da u njeno postojnje verujemo, ili ne. Čeznemo i kada sumnjamo, tada možda još i više…, jer kada verujemo sigurniji smo da ćemo do cilja stići, pre ili kasnije… A kada je vera slaba, tada čežnja zauzima prostor puneći ga lirikom pa sve do patetike: “Ah, kako bih volela da moja ljubav večno traje”, “O, kako bi divno bilo da me neko voli onakvu kava jesam”.

Avaj, ne verujemo da je to moguće, i onda se u skladu s tim i ponašamo: dokazujemo prolaznost ljubavnih odnosa, ističemo kako je “danas neophodno nositi masku, jer ovaj svet je…”

Imate li neki drugi, bolji svet da u njemu ostvarite svoje želje? Nemate? Hajde onda da vidimo šta je moguće učiniti u ovom.

Mišljenja sam da je suština Ljubavi prihvatanje. Iz prihvatanja se razvijaju razumevanje, saosećanje i opraštanje. Malo je onih koji se neće saglasiti s time. A onda, s druge strane, svi do jednog pokazujemo samo neke svoje delove, iz velike bojazni da bi otkrivanjem svih, izgubili poene. I upravo tako uvek ostajemo s rezultatom manjim od mogućeg, onim koji nije bio predmet želje, takozvanim krnjim. Krnji rezultat nastaje kada “bodovanju” izložimo samo odabrane delove. Najveći deo svoje energije upotrebimo da prikrijemo postojanje onih drugih delova, onih koji nisu zadovoljili naše sopstvene kriterijume, onih koji predstavljaju naše slabosti, ili, kako su ih neki nesrećno krstili – mane.

Naše slabosti, ranjivosti, nespretnosti, nesavršenosti i ostale tajne, predstavljaju zapravo srž  onoga što nazivamo intimom, predstavljaju ključ bliskosti i povezivanja.

Podilaze vas žmarci pri samoj pomisli da neko sazna delove vas koje ste taman uspeli da prikrijete i od sveta, i od sebe samih, vešto izmičući tako, najtoplijem zagrljaju bezuslovne Ljubavi?

Pitate se “a šta sad ljubav ima s tim” (ja se takvom ne volim). Pa, evo malecnog uvida u odgovor, i diskretnog podizanja zavese:

Mnoge mudre glave kažu da je naša sopstvena ranjivost najviše što možemo ponuditi drugom, a ujedno i most do međusobnog prepoznavanja i prihvatanja. Još govore, da je ta ista ranjivost ono što našem postojanju daje osobinu ljudskosti. I kao kruna svega – jedino ona nam je svima zajednička, savršenstvo pripada Bogovima.

Sigurna sam da ste imali prilike da doživite način na koji ranjivost povezuje. Ispričate nekome svoju malu tajnu, pokažete slabost i prirodnost bića, a ta osoba odmah udvostručeno odgovara toplinom i prihvatanjem, i povrh svega – hita da i sama iskoristi blagodatnost ove vrste ispovedanja. Hita i zahvalna vam je, jer ste joj vi dali dozvolu da i ona sme da pokaže ono što je do sada krila, verujući da je u svojoj muci i nesavršenosti usamljena. Ona vam otvara svoje srce dok vi osećate kako je veliki trenutak vašeg iskustva: nema prepreka, nema granica, nema maski i štitova. Samo dva obična predstavnika ljudskog raoda zatečena u svojoj intimi, ispunjena moćnim i negujućim osećanjem neočekivane bliskosti.

Prisetite se malo. Ne verujem da to nikada niste doživeli.

Možete reći: “Da, ali, srećna je okolnost da je osoba bila zlatna. Neka druga mogla bi to zloupotrebiti pa bi rezultat bio još manji od krnjeg – takozvana katastrofa.”

Zašto nam je uvek lakše da verujemo u teorije zavere nego u poredak Univerzuma, odakle nam ideja da su ljudi više zli nego dobri i koliko je onih koje biste vi nazvali zlima? Koliko vas ljudi zaista mogu povrediti čak i ako postoje oni kojima ste dali materijal za komšijska ili čaršijska ogovaranja? Zar ne znate da svi mi uvek pričamo o sebi? Da je ogovaranje način iznošenja naše Senke na videlo, licemerna igra naše Persone? I kada se već bavimo rezultatima, hajde da vidimo šta ovaj rizik donosi i koje sve opcije otvara.

Ljubav nije moguća bez poznavanja. Da bismo nekome omogućili da nas upozna, moramo mu se otvoriti. Ukoliko to radimo delimično, znači da smo sami odredili uslove. A ako smo postavili uslove, kako možemo očekivati da nas se voli bezuslovno?

Intima znači da smo pustili nekoga u naš svet, otvorili mu vrata naše realnosti u kojoj jedino postojimo. I samo u njoj i na taj način stvorili smo mogućnost da budemo upoznati i prepoznati

Pored toga što nas spaja sa drugim ljudskim bićima, bliskost nas ohrabruje da budemo autentični, istinski, pravi, da život živimo punim plućima i da se dobro osećamo u svojoj koži i svojoj glavi.

A šta ako je vaš strah osnovan? Ako je u pitanju neka zaista zla osoba?

Razmislite na koji vas način ona stvarno može ugroziti. Na ovo pitanje, veliki broj ljudi najčešće odgovara sa “mogu loše pričati o meni”. Da li je to previsoka cena i prevelik rizik da bismo se kretali ka bezuslovnoj Ljubavi?

Ne dozvolite strahu da vlada. On ima velike oči i sve predstavlja hiljadu puta težim nego kada se ustinu dešava. Odvažite se na kretanje Stazom Ljubavi i znajte da na njoj istinska bliskost i najveći problem rešava.

(kolumna Ivane Kuzmanović u magazinu Ona)